Лепота у очима деце
Ако децу до 5 година старости питате, непогрешиво ће вам рећи шта је лепо, о чему год да се ради.
Деца о лепоти не филозофирају. Не деле је на различите стилове нити концепте. Не лажирају је. Не претварају је у робу. Деца се на природан и чедан начин радују појави лепог. Њима је лепо оно што њиховим срцима и очима прија, оно што им буди лепа осећања. Деца на лепоту одговарају чистим срцем и још чистијом интуицијом.
Зашто је то тако?
Свако од нас је имао ту способност, кад је био дете. Као дете, свако људско биће може лако да препозна лепо, јер је у нашој људској генетици чврсто утврђен код за златни пресек (лат. Sectio divina = божански пресек) као математичка формула за хармонију у Универзуму и целокупном животу, помажући тако нашим очима и срцима да препознају себи пријатне, окрепљујуће, мотивишуће и инспиративне појаве. То је божански однос на који реагујемо духом, душом и телом, јер се он налази и у нашем коду.
Златни пресек
У светој математици две величине су у божанском тј. златном односу / пресеку / пропорцији, ако је однос између две величине једнак односу суме те две вредности наспрам веће вредности.
Златни пресек се може наћи у златној спирали. Овај облик експоненцијалне спирале налази се свуда у природи и створен је заменом разлажућих квадрата и златних правоугаоника са четвртинама кругова. То је један од три једноставна односа који се могу извести из геометријских тела као што су квадрат, пентаграм или шестоугаоник. Сва три геометријска односа могу се наћи у добром дизајну.
Лепота у очима филозофа и уметника
Са одрастањем, кроз васпитање и усавршавање, човек почиње на лепоту да гледа когнитивно и филозофски. Лепота се у естетском искуству доживљава као нешто подстицајно и складно, а тиме и као мотив за повећану пажњу и наклоност.
Платон је углавном видео лепо у одмереном и пропорционалном облику. Према критеријуму „праве мере“, препознао је узрочну везу између естетског утиска о лепоти и врлини: „Лепо узрокује добро“. Лепо и добро не могу се одредити независно једно од другог.
Од Платонове тврдње о овом јединству, јавља се интересовање за лепо, као и за онтолошка питања о апстрактним концептима или појавама као што су Бог, свет, универзум, ја, простор, време, истина, врлина и правда. Према Платону, лепо подстиче духовни раст човековог бића и тако одржава везу са светом идеја.
Александар Готлиб Баумгартен разуме „лепоту као савршенство изгледа које се открива чулном сазнању“ („Естетика“, 1750/58).
За Дејвида Хјума „лепота лежи у души посматрача“ (1757), док Фридрих Шилер дефинише „лепоту као слободу у изгледу“ (1793).
За српског филозофа проф. Др Велимира Абрамовића, златни пресек је „основни код за поделу континуума према унутра“.
Постоји ли општа дефиниција лепоте? …
… Или је то само индивидуална перцепција, одређено лично право које се осигурава употребом добро познатог латинског цитата „De gustibus non est disputandum“ (о укусима се не разправља).
Стални човеков покушај редефинисања лепоте носи са собом многе разлике у мишљењима и парадоксе. Дефиниција често зависи од моде једног доба, а тиме и од укуса појединца.
У сваком случају, иако волимо да цитирамо чувене цитате Достојевског, попут: „Без сумње, не можемо живети без хлеба, али је подједнако немогуће живети без лепоте“ или „Лепота ће спасити свет“, што смо старији, све мање је у нама детета какво смо некада били.
Они који успеју да задрже дете у себи и својим невиним очима виде лепоту света, могу се сматрати срећним.